Direktno – pesnicom u bradu!

0

Boks. Najstarija borilačka veština, olimpijska kategorija; nadmetanje dva takmičara. Podeljena na određeni broj vremenskih intervala (runde – koje traju tri minuta), a između kojih su pauze (po jedan minut, gde se takmičari povlače u ugao i konsultuju sa svojim trenerom).

Tzv. “plemenita veština“ (zbog strogih pravila – u koji deo tela i na koji način se protivnik sme udarati, kao što i protivnika nije dozvoljeno udarati dok je na podu).

Sport koji je diskutabilan, koji deli populaciju u tabore na “za“ i “protiv“, kao stvar ličnog stava i mišljenja. Za neke fenomenalan, jedna zahtevna kombinacija, korelacija umnih i fizičkih sposobnosti; za neke jednostavno – surov.

Boks je vrsta sporta, bogata sa čak dvanaest tehnika, gde protivnici, zavisno od položaja, biraju udarce i odbranu.

Pitate se:

– koja je svrha boksa i svih tehnika boksa?

– šta je to što mene lično u njemu inspiriše? (i posebno kao žensku osobu)?

– otkud boks kao tema interesovanja?

Poenta je u reči “direktno“!

Reč koju jako poštujem!

Direkt je udarac pesnicom u bradu, a pesnica je istina!

Direktna istina, pravo u lice, kao najviši stepen poštovanja!

Lično, nikada ne idem do cilja indirektno ; iz poštovanja prema sebi i prema: „protivniku „, partneru…emocijama, vremenu, životu…

Mišljenja sam da treba biti praktičan, direktan, otvoren, iskren.

U ljubavi, svetlećim interpunkcijskim znacima akcentujem važnost direkta!

Biti budan, svestan sposobnosti i dužnosti da pravilno rezonujemo, da dajemo prave, tačne, blagovremene informacije (o sebi), iskreno, otvoreno da znamo svoju snagu i slabosti, znači biti direktan.

Što nam je bitniji partner, to treba biti direktniji, “suroviji“ i direktno udariti u ponos. To nije agresija, ne, to je direktno davanje i traženje poštenih odgovora, jer prava ljubav na manje od toga ne pristaje.

Osnova boksa su brzina i snaga udaraca prema protivniku (čistih, naravno). Relacija koju imam prema ljudima je ona, “boksa“; bez tajanstvene “romatike“, emotivnih “rebusa“, uzaludnih traganja, skrivenih značenja, spontana, bez zadrške – i kao takva laka.

Rad nogu je bitan u eskivaži (odbrambeno umeće izbegavanja udaraca u nekim situacijama, ali ne stalno). Jer onda to nije sport, to je ili “lov“ jačeg nad slabijim, ili precenjenost nedoraslog zadatku i jačini prevara.

Postoje osobe koje uđu na teren i samo eskiviraju, igraju se baleta. Uvijaju se lukavo oko emotivnih zidova partnera (površno), ega (veličaju i doziraju), manipulišu i konfortišu – lažno. Zar može laž da ima bilo kakvu lepotu?

Život je ring – mesto za ozbiljne igrače, spremne za “pesnicu“ (istinu).

Ko veruje u ljubav, ne traži “masažu“ ega; taj/ta komuniciraju sportski.

Sport formira karakter, duh fer pleja, poštovanja, pojma o sebi, jake, samouverene, zrele osobe.

Šake ispred glave, kao štit su stav u odbrani, tzv. “gard“.

Zaštititi sebe je prirodna potreba, od opasnosti, ali štititi sebe gardom od vlastitog nokdauna (nemogućnost održavanja ravnoteže) je lična nemoć, nespremnost ; klinč (položaj takmičara koji onemogućava dalju borbu).

U rundama i pauzama “igrači“ mogu ispitati sebe i povući se iz ringa – fer, pošteno.

A balerine i baletani su za scenu; ring je mesto za jake igrače, one koji su dorasli da nakon gonga čuju naredbu: “boks“ i otpočnu čistu borbu.

(Autor: Marija Aranđelović Rombis)