Želim

0

Želim da otputujemo večeras
negde, brzo, duboko južno,
vidikovu liniju naslućujemo,
i ništa, baš ništa, ništa tužno.

Želim da plavilo mi umori pogled
i talas što ga spusti na pola,
da kaleidoskopom zamenim dvogled,
da nema bola, nikakvog bola.

Želim da dočekam školjku na dlanu
kad plima se na moje grudi prospe,
i da joj vratim što nije po planu
biser što u moj prsten dospe.

Želim da peskom posipam strah
što sat mi njegov jutrom donese
jer znam da ću doživeti krah
kad oseka ga mesecom ponese.

Želim da postanem bela pena
što izbija iz srca morskih zvezda,
da zbog mene ti si zaplavi vena
kad pretražiš galebova gnezda.

Želim da isparim u žuti krug sunca
kao so što plamti sa tvoje kože,
da moje stihove pijani mornar bunca
u toj pesmi se večno živeti može.

Milica Durlević
Beograd