Toplica i mi

0

Tople reke
i izvori vreli,
ovde smo se
sa Toplicom sreli.
Stigosmo ranjeni
pod njene skute.
Ostavismo kuće bele,
krovove crvene,
i one krvave,
zločinačke,žute.
Đavolje godine stigosmo,
krajem prošlog veka.
Svakog sudbina čeka,
a naša bila je ovaj grad,
Preko brda
osta crni vrag,
što nas otera
s kućnog praga.
Na tavanu kolevka
osta draga.
Toplica nas dočeka
raširenih ruku
i oseti našu bol, muku.
Tople reke
i izvori vreli,
mi se ovde
s Toplicom sreli.
Ulili se u nju
s brigom i tugom,
otac sa sinom
drug s drugom.
Vihor rata odvoji
i brata od brata.
Tu nam Toplica
otvorila vrata.
Pruži nam utehu
i hleb i krov.
Osta pusto Kosovo,
i čamov prag
i krvav rov.
Pod skute privila
Toplica nas tada,
U njoj ostasmo
sve do sada.
Kao juče dođosmo
s naramkom preko brda,
sve se mora izdržati,
jer srpska je koža tvrda.
Izdrži se sve što nas snađe,
i ovi što gaze po našoj zemlji
i onaj što nas odozgo gađe.
Tople reke i izvori vreli
rodni kraj se još jače želi.
Prošlo je vremena,
i još će znam
osta prag da nas čeka sam.
Jednoga dana biće mi milo.
Sa se desi što se snilo.
Da se vratimo na ognjište vrelo.
U svoj rodni grad
u svoje rodno selo.
Na zemlju željenu,
u letnje veče.
Želja guši, peče.
Topla reka i izvori vreli
ovde smo se sa Toplicom sreli!

Vesna P. Đukić