Svetla Sarajeva

0

Još uvek postojim, još prkosim Bogu,
sa mnom moje celo postojanje peva,
ne bojim se smrti samo ako mogu
još jednom da vidim svetla Sarajeva.

Grlim hladno gvožđe, najmiliju dragu,
umotan u teško jutro iznad grada,
krenuo u prošlost, zastao na pragu
moje bivše zemlje, bivšeg velegrada.

Ne pale se svetla, sve uglavnom ćuti,
samo grmljavina niz ulice hoda,
čuvam bolno srce da se ne zaputi
predgrađu u kome umire sloboda.

Dišem ovo nebo nad pognutom glavom,
ljubim ovu zemlju, volim je i prosim,
a tišina pije, plaća zaboravom,
i ja samo bedu kroz vekove nosim.

I podižem ruke, ka nebu, ka bogu,
(na trenutak samo čujem kako peva)
ne bojim se smrti samo ako mogu
ponovo da vidim svetla Sarajeva.

Tamo gde se đavo oseća na svome,
kada jauk vetra niz ulice krene,
ja bih zapevao ali nemam kome
kad ne boli nikog kako boli mene.

I pognute glave u nebesa gledam,
bledo praskozorje u očima držim,
ukrali bi i to a ja ništa ne dam,
pamtim da se sećam, pamtim da izdržim.

Jer šta ću ja bedan kad korenja nemam,
ne hodaju stabla, ne miču se gore,
samo ja se noću u pohode spremam
i kapije pakla otvaram do zore.

A ne mogu napred i nigde ne mogu,
to uzalud duša svoju dušu sneva,
na kolena padam i molim se bogu
još jednom da vidim svetla Sarajeva.

(Autor: Goran Vračar, Istočno Sarajevo)