Smrt u proleće

0

 

Mojih ptica nema.

Ni mirisa trava.

Na dnu trulog srca moja sreća spava.

Mojih ptica nema.

Ni mirisa trava.

 

Nesrećno i bledo,

dok u nebo gledam,

tiho,

kao sena,

javi mi se jedna stara uspomena

i ja joj svo znanje i svu tugu predam

ne bi li pronašla ono čega nema.

 

I umirem tako sred prolećnog mraka,

sred prolećnog mraka gledam smrti lice,

svestan da me čeka moja crna raka,

svestan da su me zaboravile ptice.

 

Ivan Vučković