PROVODADŽISANJE NA RELACIJI PK – DEŽELA

0

Moja komšinica i drugarica Dragana, pre skoro dve godine upzonala me sa Milencetom i tačno i pošteno ga opisala. Neke detalje kasnije sam otkrila, ali ni ona ih nije znala i nije mi ih mogla reći.

Milence se rodio davno, pre mene i moje drugarice u nekoj Pambukovici nadomak našeg malog rodnog grada. Tamo je oženio Milevu, dobru priliku iz susednog zaseoka. Izrodili decu, ambiciozni i željni svega što postoji u gradu. Sa svojom nejači u rukama, starim kartonskim koferom i nešto novca za pojasom od prodate stoke otišli u Deželu, da zarade i žive kao sav normalan svet.

Kako su od škole imali lepa sećanja na bežanje sa časova, po tri osnovne i nekoliko velikih odmora u Deželi su morali da se uz rad doškoluju. Mileva je išla na kurseve na stranom, slovenačkom jeziku i uspela da svoju nauku poslovanja metlom unapredi u korišćenje usisivača i magične krpe. Promenila je više FIRMI jer bila je vredna i poslušna. Iz jedne takve pošla je u zasluženu penziju. Milence ju uz lupanje krampom po tudjoj zemlji naučio da koristi i savremenije alatke od golih ruku i mistrije.

Teško su živeli štedeći i napravili veliku kuću u zavičajnoj prestonici. Školovali decu, odnosno pomogli im da izaberu neki od tamošnjih zanata, zaposle se i stvore svoje porodice. Obavivši sve to mirno su razveli brak, podelili imovinu i pošli svako svojim putem da mirno žive dokone penzionerske dane.

Mileva živi u svojoj polovini kuće i uspešno se brani od onih što bi da krckaju njenu teško stečenu penziju. Ona jeste koliko i preosčna plata kod nas, prema statističkim podacima, ali se ne zna je li to njoj dovoljno, pomažu li joj deca da peživi ili ona njima da lepše i bogatije putuju po dalekoj Evropi, stranci koji imaju dvojno državljanstvo. Ne zna se ni da li se i koliko često viđaju, ko kome dolazi u posetu. Daleko je Dežela. Sve košta. Ko god da od njih prelazi tu relaciju kratko boravi u gostima. Košta. Čak i izlazak na usputnim stajalištima u toalet.

Milence deo godine provodi u svojoj polovini kuće u našem malom gradu a deo u Postojni gde ima stan, DOBIJEN OD FIRME, za koji još nismo utvrdili kad će završiti otplatu kredita. Penzija mu je, kako izgleda po njegovim češćim odlascima u Deželu, veća od one koju ima bivša mu supruge. Ima on i sestru u Australiji za koju kaže da je finansijski dobrostojeća, jer svako malo putuje po Evropi da je pod stare dane vidi kad to nije u mladosti mogla. A govori i engleski pa joj je lako da se snađe. Nikada joj nije išao u posetu iako mu, kako on kaže, nudi novac za avionsku kartu i kod nje ne mora ništa da radi osim da se ponaša kao građanin. Sve bi to možda i prekrcao nekako “al ne sme se vozi s avion“ . A i šta će na kraj sveta da se lomata kad je svuda isto. More ima i u Deželi, na pljucomet od Postojne i kraj njega slobodno, bez mnogo troška može da udiše morski vazduh. Da se kupa ne mora a i hladno mu je. Nije naučio nukada da pliva jer kroz rodnu Pambukovicu protiče samo potočić za pojenje stada, pranje veša i polivanje bašte. Plitak je za plivačke zahvate.

Dobro podnosi samoću. Deca su mu odrasla i ne zavise od njega te im nije nephodan, ma da ne odbijaju nijedan poklon. I da su pokloni skuplji više bi ga obilazili i mislili o njemu. No, on mora nešto da sačuva i za stare dane jer blizu je sedamdesetoj a i malo bi i da uživa u životu i putuje po svetu. Moderno je to a on misli i korisno za upoznavanje tuđih kultura. One se možda lakše uče od domaće.

Tu se sada javlja njegov životni problem. Sam ne sme ni na jedan put. Ni srpski ni slovenački ne poznaje baš po propisu, ali u obe mu zemlje gledaju kroz prste. U daljem inostranstvu neće hteti. Treba mu družbenica. Ona bi nararovno morala biti školovanija od njega, visprenija, znati bar jedan do dva strana jezika a ne sme biti ni bez ličnih primanja makar kolika su njegova. Poželjo je da pristojno izgleda i da je komunikativna i bude dokaz da se nije džabe mučio ceo radni vek i stare dane može da uživa kako mu drago i u društvu koje mu odgovara .

Kako i gde ga je Dragana upoznala nikada nisam pitala a nisam ni mogla od smeha svaki put dok mi je pričala novine koje joj je saopštavao u prolazu ili zovući je u restoran na kafu, iće i piće. Od nekud je saznao, možda prateći je ili ispitujući komšiluk da je ona iz stare Prokupačke porodice, da je obrazovana i poznaje mnogo ljudi u gradu i svima pomaže da završe administrativne i druge zavrzlame koje im se serviraju svakodnevno. Pored prave škole koju je završila i na kaldrmi se jako dobro snalazi. Učitelji su joj bili ortaci iz komšiluka, gradske face a ona njima najbolji drug znajući da svakom u lice kaže šta o njemu misli ona i drugi ljudi i šta bi trebalo da promene u svom ponašanju da ne ispadnu glupi u društvu. Sve je to Milence apsolvirao bez ičije pomoći, jer mu je dosta vijuga još ostalo nepopunjenih “svakakvim glupostima” kojih ima samo u knjigama i u pozorištu. To on ne konzumira.

Jednom prilikom. dok smo Dragana i ja pile kafu u kafiću u centru grada iznebuha se pojavio Milence. Bez pardona seo za naš sto, naručio sebi piće, platio sve što se popilo kao džentlmen i to iz inostranstva i uz rukoljub napustio kafe. Zna Dragana a i ja da je to bila uvertira za nešto mnogo značajnije. Nismo se prevarile. Milence bi da mu ona bude provodadžika i kroz zajedničke izlaske pomogne da me bolje upozna ne bi smo li postali par za njegove životne zamisli i putešestvija do dalekog Trsta ili Beča na primer, koje nikada nije video a u komšiluku su mu. Naravno, obećao je da će je nagraditi za trud. I jeste bio uredan platiša za svaki izlazak ili vest o meni. Ja dosta putujem van rodnog nam grada a za Milenceta sam još češće odsutna nego što jesam, ali on uredno dobija sve informacije o mojim kretanjima. Koliko su tačne znamo samo Dragana i ja.

Prokupačka kaldrma, koju Dragana dobro zna a ni ja joj nisam nevešta jer sam odrasla uz sedam godina starijeg brata koji jeste bio gradski lik, stupa na scenu. Počinje zabava i izlasci na piće, kad kad i na klopu. Milence štedi za naša putovanja. Prošlo je dosta vremena a nismo mu dozvolile da sa njim budem nasamo jer samo tako je u situaciji da i on nešto progovori. U društvu sa nama u prilici je da samo uredno i pravilno izgovori DA ili NE. Za opširnija izlaganja ne damo mu prilku objašnjavajući mu kako je taj daleki svet lep i kako je šteta što ga nije još video.

Jeste, preterale smo. I njemu je to preziluk već naznačio kad je u njega gatao pre nekoliko dana. Bila je dosadna nedelja i ja sam Dragani farbala kosu i pravila frizuru jer je trebalo da izađe sa nekim njoj značajnim. Nestalo nam je cigareta a nije bilo loše popiti i čašu piva u Milencetovom društvu ako bi on to sve uredno doneo i video najzad gde živim i šta može od mene da očekuje. Na njen telefonski poziv nije se javio. Zove ga sa mog telefona misleći da će se javiti na nepoznat broj iz radoznalosti. Ništa. Ni traga ni glasa od Milenceta. Dok su nam suze tekle od smeha i teško se razumevale nedovršenim rečima uspela sam da čujem najznačajniju rečenicu tog dana, važnu za opis njegovih karakternih osobina. Dragana je izgovorila akcentujući je namerno „naški“: Nema obraz da se javi, fukara!“

Kad sam došla sebi od suza prolivenih „umirući od smeha“ pitala sam je šta joj je dužan kad tako govori o čvečuljku, teškom kao Trepča. Kaže, samo to što ga trpi s vremena na vreme, a njeno vreme za takve je preskupo.

Nekoliko dana kasnije srela ga je u prodavnici i tražila objašnjenje zašto se svojoj provodadžiki ne javlja na telefonski poziv a u gradu je, komšiluku, odgovorio je da nije mogao da objašnjava “na gošću” ko ga i zašto zove, ali je planirao da je pozove i kaže joj da se opet sprema na put u Deželu jer ga tamo možda čeka sreća. Neka bivša skoro mu se javila i pokazala interesovanje za njegove interesantne kuvarske sposobnosti, a i usamljena je toliko da i društvo Teletabisa lakše podnosi od samoće.

Kako je i Milence shvatio da mu provodadžika nije valjano obavila posao, povukao se i verovatno krati vreme tražeći novu provodadžiku, družbenicu, službenicu, suprugu ili ko zna kog đavola. Nećemo ga verovatno viđati duže vreme, ali ko zna…

(Ovo je istinita priča, samo se dešavala mnogo godina ranije, dok je moj brat bio živ i zbilja bio komedijaš sa Prokupačke kaldrme. Dragana i ja smo se prisećale njegovih doživljaja o kojim ja ceo grad pričao pa sam tako ja osetila potrebu da jednu od njih rekonstruišem po sećanju i priči mlađe drugarice svog brata. Možda će ova priča imati i hapy end, ako se budemo setile još neke ludorije sa naše zamiruće kaldrme Ni ova nije baš poučna ali mislim da je prilično verna slika nečijih prošlih vremena i života.)

Autorka: Zorica Perović