Prosjak

0

Kad bi samo mogao
Pogled tvoj molećiv
Sve rane da mi kaže.
Koliko noći i dana
misao ti stomak laže?
Koliko smrznutih jutara
prste na nogama brojiš,
koliko maglenih večeri
na ulici spavaš i stojiš?
Imaš li oca il’ brata
i ko ti majku uze?
Što ideš pognuta vrata
i pocepane bluze?
Šta ti je ubilo volju,
šta ti je uzelo nadu?
Bolestan si, verujem jako
da uživaš u radu.
Tvoja pružena ruka
ostaje večito prazna,
i tvoja ljuta muka
za svet je bezobrazna.
Čuju se vesela zvona
pred hramom reka ljudi
ti stojiš sam i prezren
peku te upale grudi.
Kratko je trajao pogled
ja uhvatih tvoju tugu ,
u dušu uprti dvogled
nesreće crnu prugu.
Ne dadoh tebi ništa,
ti meni misao dade.
Kad pesma bi bila išta
reči bi bile rade,
da tvoju dušu leče,
da tebi traženo daju,
za čas te razvesele
i približe te raju.
Tebi poklanjam pesmu
i ove tople reči
molitvu u povesmu
da tugu veže i spreči.
Evo, uzmi rime njene
i uspavaj se s njima,
prigli stihove smerne
neka ti ne bude zima.
Kad ponoć nema kucne,
i za novi dan se lati
nek Svevišnji prstima pucne
i stari život ti vrati.
Da se probudiš jutrom
kao dete veselo čisto
i ružno sve zaboraviš
ko snove što si, isto!

Milica Durlević – Beograd