Postojim li?

0

 

 

Opet se budim u tišini po ko zna koji put,

Opet se budim, i evo, opet ne znam gde sam,

Opet se okrećem oko sebe uplašen i ljut,

I opet se pitam gde sam i što sam.

 

Večiti strah da tvoje disanje nije dovoljno,

Da te se jednog dana neće ni sećati,

Nemilosrdnost zaborava i praznih reči…

Postoji li neko?

Neko da me spreči?

 

Čudno je jutro koje počne sa pitanjem,

Jutro koje te tera na teške misli,

Dan koji namerno ćuti,

I skriveni tračak radoznalosti koji pokušava da sluti.

 

Znaš, on ne sluti na dobro,

On pita isuviše, razmišlja nepodnošljivo

Dok svetlost najtamnije misli ne pretvori u pepeo.

Dok pepeo ne postane iluzija,

Iluzija san,

A san –samo konačno prespavano veče.

 

Bez glasova, bez tišine.

Bez postojanja.

Nema me.

 

Žarko Aćimović