Pesma

1

Hisar već odavno skuplja prašinu.

Nedostaju mu koraci koji su u nekom nepravilnom ritmu

Udarali o njegovo telo.

 

Urušene kamene zidine otvaraju mi dva puta:

Da ih dovršim, zazidam samu sebe

I zaštitim se od vedrih noći;

Ili da stisnem prste i trepavice

I skočivši zaronim u reku od ognja i istine.

 

Koliko puta sam poželela da se sunce zamrzne,

Da se život zaustavi za čitav tren,

Da ostanemo samo ti i ja

I da na vrhu postojanosti izvlačimo slamke:

Koja od nas će ostati.

 

Meni je lakše da budem Ti,

Nego Tebi da budeš Ja.

Sačekaj jednom zoru na obroncima grada,

Shvatićeš zašto.

 

O Tebi pričam samo sa Tobom.

Na javi će me neka trezna budala sigurno pitati:

Zašto ogovarate sami sebe?

Ja ću mu dramski prosuti so u lice

I neću mu otkriti ni delić tišine

Od koje sam mamurna i budna

Počela da lajem na prve goste, ranoranioce i suncopije.

 

(Autor: Milena Perić)

1 KOMENTAR

Comments are closed.