Oči boje srebra

0

 

 

Poslednje kapi dana polako klize niz večernji list,

spušta se tama i jezivi mesec obasjava zbunjena lica.

Jedan čovek, poput rose čist,

nevin poput ptica,

bez ikakvog cilja gradom tumara,

gledajući negde u daljinu,

tu umrlu nadu,

sva ta lica stara.

Vreme!

Noć je sada već odavno pala,

spustila se magla kao mesec žut,

sudbina se vratila po ono što je dala

i za Had nedvosmisleno pokazala put.

Srebrne oči – zauvek zatvorene…

 

Ivan Vučković