Noć udara

0

Ove godine se navršava devetnaest godina od početka vazdušnih napada NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Napadi su trajali jedanaest nedelja i u njima je, prema procenama iz različitih izvora, poginulo između hiljadu dvesta i dve i po hiljade ljudi. U bombardovanjima, koja su bez prekida trajala 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture…

U predvečerje očekivanih udara koji su bili potpuno izvesni, naša jedinica je čitavu sedmicu razvozila ubojna sredstva za avione„Mig-29“ koji su bili razmešteni po svim aerodromima koje smo tada posedovali. Tog 24. marta 1999. godine, našla se na zadatku „moja posada“: Jaroslav Hartman, Danilo Milić, Ljutomir Rundić, Slavoljub Milošević i Vlado Šajben.

Ceo dan smo leteli, prevozeći rakete na aerodrome Lađevce kod Kraljeva i Ponikve kod Užica. Sleteli smo u 18.45 časova te večeri na matični aerodrom Batajnicu. Po sletanju kontrolor nam je javio da avion parkiramo pored tornja jer je tako bilo naređenje iz jedinice. Uparkirasmo se, i po izlasku dočekala nas je neka zloslutna tišina. Nigde nikoga, niti se šta čulo! Krenusmo smo prema zgradi eskadrile. Sva svetla u zgradi su bila pogašena.

Na ulazu nas dočekaše dežurni jedinice Rodoljub Tica i Miroslav Marković. Od njih dobismo informaciju da je aerodrom evakuisan i da su ostali samo dežurni jedinica, komandanti, ekipe za zadimljavanje i dežurna lovačka para. Utom momentu se pojavio i komandant Darko Biočanin koji nam prenese da se očekuje udar i da smo prinuđeni da zajedno sa njih osmoricom ostanemo u jedinici.

Ostavismo stvari i krenusmo prema skloništu, preko puta zgrade. Noć udara u jedinici su dočekali dežurni oficiri eskadrile: Rodoljub Tica i Miroslav Marković, zatim komandant Darko Biočanin i četvorica starešina: Saša Pejčić, Vladimir Vuletin, Riki Đokić i sada pokojni Marton Lečei koji su imala zadatak da pale stare gume posute uljem radi zadimljavanja prostora oko stajanke. Neplanirano ostao je i Ašanin Zoran koji je prespavao evakuaciju jedinice, a kasnije nije imao čime da se preveze.

Njima se po sletanju priključila i naša posada. Došavši do skloništa, većina starešina je ušla u objekat, napolju smo ostali Riki, Saša i ja. Sedeli smo ispred i pričali. Bilo je oko 20 časova kada su poletela dva lovca „Mig-29“. Taman smo komentarisali da je verovatno počeo napad čim avioni poleću u presretanje, odjednom se iznad Nove Pazove pojavila letelica sa upaljenim farom za sletanje.

– Eno ga jedan se vraća! Vidi ugasi far kada mu je najpotrebniji! – rekoh glasno.

-Nije to avion, to je raketa! – viknu Riki i sva trojica uskočismo u „rupu“.

Dok smo spuštali poklopac, raketa pogodi hangar naše eskadrile, samo desetak metara od našeg skloništa. Udar nas baci na zemljani pod. Krenu zatim kanonada koja je trajala dobrih pola sata. Kroz glavu mi prođe misao da je to bila raketa „tomahavk“ koja ima dva motora, jedan krstareći koji odbacuje kad upali reflektor i ugleda metu a sa drugim motorom se obrušava na cilj. U skloništu je bio mrak i vladala je tišina.

Miki Marković upali baterijsku lampu i obasja prostor u kojem smo se nalazili. Nije bilo struje, pa Slavoljub i Vlado upališe dve akumulatorske sijalice za „noćni start“ koje smo tu prethodnih dana uneli. Svi smo bili bledi, a pri tome prašnjavi od zemlje koja se sručila po nama. Rupa u kojoj je bilo sakriveno trinaest starešina više je ličila na trap za krompir, jer kako drugačije nazvati sklonište ozidano ciglom u zemlji, sa jednim ulazom koji se zatvarao metalnim poklopcem. Imali smo te noći mnogo sreće što raketa nije pogodila koju desetinu metara bočno od hangara…

Svi su ćutali. Odjednom Dačo se javi: „Ima li korakije kod sebe?“ Miki bojažljivo izvadi čuturicu koja krenu iz ruke u ruku, gutljaj svakom i ispraznismo je. Mnogi
do tada nikada nisu imali priliku da dožive ovakve eksplozije i tačno se videlo na licu svakog od nas različito preživljavanje bombardovanja. Moja sreća, ako se tako može reći, bila je što sam sve to već preživeo u Mostaru i na drugim ratištima u Bosni i Hercegovini, tako da sam relativno mirno podneo udare. Darko je grickao
nokte, Tica je nešto filozofirao, a većina je gledala u prazno. Negde oko ponoći odjeci eksplozija koji su dopirali spolja počeše da jenjavaju. Vuletin i ja rešismo da izađemo napolje. Neki su se protivili tome među njima i Darko. Međutim mi podigosmo poklopac i polako izađosmo. Prizor je bio stravičan!

Hangar pored naše zgrade sa objektom za smeštaj tehničkog sastava je bio bukvalno „oduvan“kao i krov zgrade eskadrile. Krenusmo prema tornju, pazeći da se krećemo samo betonskim površinama zbog kasetnih bombi za koje smo pretpostavljali da će ih zločinci bacati. Ceo aerodrom je goreo. Mnogi avioni su bili oštećeni, ni jedan hangar u tom nizu prema Batajnici nije bio čitav. Za divno čudo toranj aerodromske kontrole letenjaje bio nedirnut. Obišli smo deo stajanke, ali smo se morali vratiti nazad istim putem jer je stajanka bila razrovana i zatrpana svim i svačim.

Došavaši ponovo pred zgradu jedince, pažljivo uđosmo u prizemlje. Svi prozori i vrata su bili polupani, neki izvaljeni iz zida. Vratismo se do skloništa i ispri-časmo ostalima šta smo videli. Potmule eksplozije su se čule s vremena na vreme iz južnog dela aerodroma i sa druge strane piste gde je bila smeštena lovačka avijacija.

Kasnije smo saznali da su to bile eksplozije ubojnih sredstava i kiseoničkih boca koje je vatra aktivirala. Većina je sedela napolju. Ja sam bio unutra kada je oko pola tri krenuo drugi udar. Uleteše svi u sklonište i čusmo eksplozije šest raketa koje su pogodile različite ciljeve na aerodromu. Sa svitanjem prestali su i napadi.Oko pet sati se sve pomalo stišalo i tada nekolicina nas krenu prema kapiji. Naiđosmo ponovo pored tornja koji je u drugom talasu bio pogođen i delovao je sablasno.

Komanda 204. lovačkog avijacijskog puka bila je pogođena sa dve rakete, jedna je pogodila krilo zgrade u kome se nalazio centar veze, a druga centralni svetlarnik. Oko osam sati u jedincu su se vratile i ostale starešine. Tog jutra preleteli smo na aerodrom Surčin sve neoštećene i ispravne avione.

Autor: Ljutomir Rundić Romanijski – Loznica

(Priredila: Vesna Paunović Đukić)