Nema bega

0

 

 

Prazno naručje

rupa umesto grudi

sediš i gledaš kako odlaze

posmatraš svoje oči

sad će se preliti

tražiš smisao

da ostaneš tu

 

znaš

da ih nikad više nećeš videti

a lica

njihova lica

sjaje tako jasno u glavi

nikada te neće napustiti

kao zjapeće oči

samoće

 

nema bega

izgubio si to pravo jednom kada si došao

ostaje samo čekanje

posmatranje

i ono između

ostaje život

 

svi ćemo otići

munjevitim korakom vremena

hladna

večno utrnula tela

napustiće pozornicu

i ti ne možeš da ih ugreješ

 

kada bi pogled mogao da ubije

bio bi to onaj natopljen

što drhti pod svojom težinom

sa groblja

poduprt vrelom krvlju

i žilama koje vibriraju

sam pogled života

koji se pita zašto?

 

 

Marija Miljić