Neću da priznam

0

Neću da priznam
Da sam u jednoj noći
Na ćosku mokre ulice
Plakao kao dete
I mešao suze sa kišom
Jer sam ja taj koji je bacio
njenu ljubav i našu sreću
Kao kartu posle puta
Neću da priznam
što me sada mojom zaslugom
Stiže kletva žene umorne
Od mojih obećanja,
Laži i loših opravdanja…
Da sada skupo plaćam
Svoju tvrdoglavost
i pisma koja nisam poslao
Neću da priznam
Da je pored toliko žena
Postojala ipak samo jedna
Kojoj sam dužan ostao poljubaca
Koliko kapi ima ova kiša
koja se meri sa njenim suzama
Neću da priznam
Da ću biti kriv
Sve dok sam živ
A i posle toga
Za moje prećutane dve reči
Za njene košmare i
Tihe jecaje posle ponoći
Neću da priznam
Da sam imao više ponosa
Nego pameti
I da sada jedem gorke plodove
Svog inata…
Ništa, baš ništa
neću da priznam
Kao ni to da je voleo nisam…

Milica Milenković – studentkinja
Beograd