Lipa stara

0

Pod tom je lipom  naš život nastao,

koren rodosovni s plodom se rastao.

U leta je davna sjala joj zlatnina,

od nje je u noći sijala planina.

 

Kovrdže mi prve zasuo njen prah,

miomirisom mi  produžila dah.

Sa ramena dedinih brala sam joj cvet

tu naučiše me tri i dva su pet.

U podne kad vrapci na krošnju joj slete,

učila me baka da pletem ko dete.

 

Danas kad me život za obraze štipa,

nekim čudom živim u Ulici lipa.

Na njihove grane gledam sa visine,

nikako da sednem da me želja mine.

Tužna je i setna naša lipa, stara,

još sa gordom kućom retko razgovara,

granama joj maše, želi da je sluša,

Kuća nema ćuti i nju boli duša.

(Autor: Milica Durlević)