Lipa stara

0

Pod tom je lipom naš život nastao,
koren rodoslovni s plodom se rastao.
U leta je davna sjala joj zlatnina,
od nje u noći sijala planina.

Kovrdže mi prve zasuo njen prah,
miomirisom mi produžila dah.
Sa ramena dedinih brala sam joj cvet
tu naučiše me tri i dva su pet.
U podne kad vrapci na krošnju joj slete,
učila me baka da pletem ko dete.

Danas kad me život za obraze štipa,
nekim čudom živim u Ulici lipa.
Na njihove grane gledam sa visine,
nikako da sednem da me želja mine.

Tužna je i setna naša lipa stara,
još sa gordom kućom retko razgovara,
granama joj maše,želi da je sluša,
Kuća nema ćuti i nju boli duša.

Milica Durlević
Beograd