Kućo moja

0

Kućo moja stara,

Ognjište tvoje ne greje više promrzle prste dečje.

Tu beše omiljeno mesto sedom ocu mom,

a sada čađ, pepeo i miris samoće odiše ovaj stari dom.

Buke, vike i pesme bejaše kao u ljudi trista,

Tu se nekad širio miris toplog hleba

što ga umesiše ruke moje majke

i pilo kuvano vino, za zdravlje porodice

i u ime Hrista.

Eh, daleki, sretni dani,

zbog vas mi pogled često odluta u daljinu,

tada osetim neku sreću,

zbog naših dečjih igara, šala i beskrajnih

radovanja proleću.

Na sivom zidu prašnjava ikona visi,

ista je kao i ja.

Ona takva od prašine,

A ja od ljudskog zla.

(Autor: Aleksandra Stošić)