Kosači

0

U mom selu rano zaspali kosači.
Merili se, znali ko je od kog jači.
Sijala se čela, ozarena lica,
Na brdu, što se zove Žalica.
Od zore im sunce obasjalo grudi,
Uz kosu dečaci postajali ljudi.
Jedan do drugoga u vrstu bi stali,
Svaki kosu grli i stari i mali.
Jake hitre ruke prave poluluke,
Trava što se kosi padala bez muke.
Stoji drug do druga, kol`ko kosa duga.
Uveče kad sunce obasja im leđa,
Otkos gde je bio već se plasje ređa.
Gledala sam davno kako deda kosi,
Bila sam unuka koja vodu nosi.
Danas moje brdo raščupno spava,
Samo vetar prođe da ga zavarava;
I njišu se vlati, šuškaju il` zbore,
Da li je moguće, da l` je bilo gore?
Da l` je san il` java? Ko je sada jači?
Kosači il trava? Ko na kome spava?
Na travi kosači il` na njima trava?!

Autor: Milica Durlević – Beograd

Priredila: Vesna Paunović Đukić