Kome se nada

0

Nadam se da će smrt da bude duga i zaboravna,

kad je već život kratak i pamti.

Nadam se da ću tad iskrenije da postojim i volim

i da ću pravu istinu tad da shvatim.

I nadam se da ću tad biti srećna, da neću želeti da se vratim.

Ali smrt sigurno nije takva.

Koji oblik ništavilo ima?

Da li boli? Da li pamti? Da li se smeje?

Da li je večno hladno? Ili zrači i greje?

Da li je ljubav, ili prazan papir?

Posečeno drvo?

I da li mrtvo želi da se vrati,

kad već uporno život prati?

Da li opet želi sjati kroz zrelo žito?

I mirisati kao suncokreti?

Da li želi kao zelena trava postojati,

papagaj, golub i srna?

Ili mu je, kad jednom umre, smrt zauvek mrtva i crna?

Ili je sva istkana od zrna, pa čeka pravo vreme da klija,

kao ponositi hrast, kao hladna zmija,

da novi život i novu smrt seje?

Kakvo li je ništavilo?

Kome se nada, ako se nada?

Kome se smeje, ako se smeje?

(Autor: Milica Stojanović)