Kao prve trešnje

0

Ti si umišljeni naučnik koji ne zna ništa
o ženama
Nozdrve su ti upile miris tih tvojih knjiga
više od mirisa ženskog vrata.
Kada dođeš sa posla, umoran u stan
tako si sam, sam…
Govoriš kako nemaš vremena za ljude,
a sam si među ljudima
i ti spokojan odlaziš na spavanje
Pomogao si koliko si mogao,
odmogao nisi nikome,
istina
Opet, odmažući sebi,
radiš na svoju štetu, uporno,
trudeći se da ostaviš
nekakav trag u čovečanstvu,
a ni sam ne znaš
šta bi učinio za njega
Govoriš o sebi na distanci,
odmereno,
a nisi dovoljno siguran, ipak
Glava ti je u papirima,
ti se miriš sa svojim nemirima
Ti nisi pesnik,
ali tvoji dodiri su slatki
kao prve trešnje
Na nekoj mojoj izmišljenoj slici
jedemo ih zajedno
U toj slici mešam jarke,
nekad previše tamne boje,
preterujem,
idem iz krajnosti u krajnost.
Tvoje slatke reči su se
zalepile za toliko devojaka.
Još uvek skidaju taj šećer sa sebe,
čujem
Ali radije slušam ovaj džez
na starom kauču na terasi
dok mi je na kolenima knjiga
predobre poezije
A ja baš nisam želela
da te umešam u tu poeziju
Jer ti ne razumeš umetnost
kao što je jedna pesma
u kojoj si napravio nekog
od stihova.

Milica Milenković Beograd