Je li večnost bila juče? (ili pada na Pobusani ponedeonik?)

0

 

Bludnica sam, i devica. Svila pocepana u krpe, tulipan

što je postao gorak, odsjaj u ogledalu praznine.

 

Modre mi usne snene, kose od kʹne rumene, sjajne

od nardovog ulja, nokti grimizni od životvorne sile,

krvi žrtava. Kurva sam i sveštenica što obitava

u predvorju Hrama.

 

Hoćeš da me ljubiš? — Može, ali za cenu. Ne, novci

mi ne trebaju, za dragovoljnim ti odricanjem i žrtvom

čeznem. Želiš da me voliš? — Napusti posao. Hoćeš

da mi se klanjaš — prodaj tad dom svoj i pobacaj

dukate u okean, u ponoć, sa obale Ostrva utopljenikâ,

licem prema Severnjači.

 

Odagnaj sve žene svoje, razdaj blago, podavi kopilad

svojih izjalovljenih želja, sanjā, razderi svečane halje

svoje i pristupi, nag, praznih ruku, pod sjajem punog Meseca.

 

Možda tad i odlučim da te ljubim, dok ti strast, kao pacov,

izjeda moju misteriju. Možda, pak, ne.

 

Svirepošću to zoveš?! A nije li ti sve unapred bilo kazano?

I opet te tako lako prizva, dòvuče, potmuli sjaj mrtvog

kȃma, na kom žar gasne; oltar u pećini, gde voda kaplje

neprestano, kroz eone, od početaka vremena, i nastaviće

da kaplje u večnost.

 

Nu, dobro! Čarolija, kao i uvek, deluje.

Priđi, kratkotrajni.

 

Miodrag Kojadinović