IV

0

 

Ispruženu ruku sneno tražiš,

ali mimo mojih šaka gledaš.

Govoriš mi kako uvek moraš nastavljati da gazis,

a  vekovima , vidim, ne pomeraš.

 

Obiđosmo svet, a korak ne pustismo.

Ozdravismo od boljki i rana vrelih.

Dičimo se rečima, a ništa ne učinismo.

Nikuda ne pođosmo, ni ja , ni ti.

 

Pod ratnim štitovima i maskama

Uvežbano se lažemo,

Zakrvavljenih očiju i u ritama,

Kako obilje izbora imamo.

 

I slušam kako sloboda je važna,

Dok krute, radničke ruke kršiš;

A na rubu kapaka samoća ti obitava,

I ja znam da o nečem drugom misliš.

 

Nusreta Beranac