I

0

Oči mi te čupaju,

Šake te stežu za rubove maskirne košulje,

Svim silama te ne dam,

A čak te i nemam.

Pre će se grebeni s nebom spojiti, no što će grlo  reč iznedriti,

Tu reč koja beše moj rak, i moja bolesna jetra,

I moje pege starosti, vidljive golim okom.

A mnogo je studenih sati iza tih prozora ostalo da bi se  tek tako otišlo;

Previše kafa uz kikot ispijeno, mnogo sekundi koje nisu sanjale

Da će biti zamrznute i okovane, i biti moje iglene cipele,

Moje nespretne posekotine od previše mladosti.

Moje opekotine trećeg stepena od previše verovanja.

Krv mi te ne da, preti da se pretvori u smolu,

Trepavice te okivaju, celim telom te ne dam,

A čak te i nemam.

Čak me niko nije ni pitao.

Pod istim pokrivačem večeras i spava se i mre.

Ja ne sklapam kapke, nasuprot svim  časovnicima,

I kartama, i poslednjim pozivima i polascima,

Nasuprot svim stanicama ,čekaonicama,

I spakovanim najtežim uspomenama.

Ja ne sklapam oči sobi trešnjine boje gde sam najlepše odrasla,

i tišinom naglasniju ljubav vrištala.

Gde sve su revolucije bile moguće, gde je procvetao moj bestidni zanat pesnika.

I svet se menjao,a mi ostali jednako gorki.

Oči mi te čupaju, šake te stežu za rubove

maskirne košulje.

Svim silama te ne dam. A niko nije ni pitao.

 

Nusreta Beranac