Grad svetlosti

0

Svi veruju da je grad svetlosti negde daleko
Negde, gde se nalazi toranj od gvožđa
Ali samo ja tajnu znam
Grad svetlosti je grad
Koji nju ima pod nebom svojim
Bilo koji to grad može biti
Metropola ili palanka
Gde god da je ona
Obasjan postane taj grad
Ili poljana, ledina u korov zarasla
sve obasja njen lik.
Svetlela mi je kao svitac u žitu
da bi odletela u noć
i svetlela, ko zna kome.
Samo je bljesnula, i izgubila se
Išao sam gradovima i tražio tu svetlost
nigde je nisam pronašao
Učini mi se, evo, to je moja svetlost.
Uhvatim svica u žitu
Ta svetlost se brzo ugasi
jer nije njena
Iz njenog srca i oka i duše i kose
I skoro, nakon mnogo svetlosnih godina
I nakon mnogo crnih rupa moje svesti
I nakon bezbroj ugašenih svitaca iz žita
Čujem u nekom je gradu
malom i učmalom
Verovao sam da je baš takav,
jer sam obišao mnoge gradove
Kako sam se primicao
on je kao svici u žitu onoga jula
svetleo samo za mene
u dolini. taj mali grad
opasan pitomim planinama
I te noći sam shvatio da je svetlost,
da je svetlost tamo gde je ona
I da grad svetlosti nije onaj daleki
grad sa glomaznom gvozdenom kulom
već grad u kome sam nju pronašao
kao izgubljenog svica iz žita
Svica koji mi se iskrao
da svetleo ko zna kome.
Evo je ispred mene
nije izgubila sjaj.
Njena svetlost nije gasnula,
čekala je da me obasja,
bar još jednom!

Autor – Vesna Paunović Đukić

Fotografija – Marko Raković, panorama Kuršumlije