DIES IREA

0

 

 

 

U dane kada su ideje, ljudi, reči izgubile od vrednosti

Kada su izokrenute sve nade i htenja u ringišpilu loših vetrova

Koja me to tajna kob iz polja pšenice u zonu gole zemlje

Gurnula da pređem, ni korakom ni htenjem

Koja me je loša vest ošamutila i zatvorila vrata bez zvuka i pokreta

Ništa nisam znao, ko dete u kolevci

 

A da li si Ti znao dok si me čekao s jabukom i osmehom

dobroćudnog dekice s mekim, negovanim rukama

Tamo iza bistrih potoka i voda, pitomih brda

gde mirišljave trave oplemenjuju vazduh ali i duh

I dok smo koračali mekim tepihom trave

jedan uz drugog koracima lakim i sporim, prijateljskim

ćuteći kao da smo se znali veliki broj godina

ako vremenu damo početak i kraj

 

Da li si Ti znao, gledajući me u oči, dok stojimo licem u lice

Ti vedar, gostoljubiv s neizmernim količinom ljubavi

Ja, uplašen, skrušan, drhtav, bezimen u mnoštvu što čeka

 

I nisi mi rekao ili ja nisam razumeo simbole Tvoje

dok si razlivao svoj gnev niz duge prste

 

Branislav Nešić