ĐAKOVICA, 1999.

0

 

 

Sećam se tog oblaka prašine

I vazduha sa mirisom straha;

I te gorke, teške tmine;

I od zgrade, tek nastalog praha.

 

Sećam se tog oblaka prašine

Što diže se iza moje zgrade;

I tih ljudi ostalih bez nade,

U crno zavijenih iz visine.

 

Sećam se tog oblaka prašine

I njegove bez milosti kiše –

Razasuti da života liše,

Ti geleri od kojih se gine.

 

Sećam se tog oblaka prašine

I tog moćnog i gvozdenog jata;

Išaranog neba, Sunca, grmljavine,

I od suza melodije tog humanog rata.

 

N.O.