Crveno beše juče

0

 

 

Voleh te crveno u sobama života,

što mirišu na jedno juče.

I tako su godine postale cvetovi u vazi,

a moje haljine tvoje dotaknuto nebo.

 

Ispijali smo dane kao da su vino.

I bili smo pijani, sa čašama uvek punim,

jer samo vreme svoga kraja nema.

Zajedno smo bili veći od Sunca!

 

U tvoje oči je stalo sve što je plavo:

moje nebo,

jedan zimski cvet,

i pesma sa strane broj pet.

 

U tvojim rukama je spavao mir,

a moje ruke su letele sa pticama.

Ja svojim prstima umeh da stvorim novi svet,

a tvoji prsti behu prozračni,

nejaki, meki i tanki.

 

Ja, osmeh, i moj san,

trčimo u krug jureći za tobom.

Prazna je tišina, svučena haljina.

Izgubilo se Sunce.

 

Samo oko iskri.

I u njemu sve dalji smo,

mi.

Marija Radić