Borba

3

Piše mi se ljubavna pesma
usnama
po njegovom licu.

Grli mi se onaj osmeh
koji se izmigolji
pri našem susretu.

Udiše mi se njegov pogled
što prodire ko neutrino
kroz svaki pedalj mog tela,
i ruke,
te jake ruke
kojima miluje rigidno, bojazno,
žensko rame.

Dođi mi,
šapni sladostrasnu poeziju,
ti,
neobjašnjivi fenomen
što hara mojim mislima,
ti,
bivša izbeglica i buduća pridošlica
ti,
što se uvek izmigoljiš
i ostaviš taštinu onda kad te strah dotuče.
Ja se ne bojim.

Verujem da nada,
poslednja iz Pandorine kutije,
izaći će,
i osmeh biće ko dobar dan
svaki dan
i biću u sadašnjem trenutku,
svakom trenutku,
pretrpana golim,
pamučnim emocijama
i bićeš svaki dan,
u svakom trenutku,
kiseonik koji udišem.

Dišeš li nekad za nas?
Hajde da prigrlimo sadašnjost
i jedno drugo rukama
po tri puta.
Snažno!

Da nas ne oduva vetar sumnje
što fijuče u ritmu neuspešnih pokusaja.
Hajde,
podari mi vreo poljubac
i pleši jezikom
i rastoči jagodicama prstiju
moj mlečni vrat.
Budi prisutan sa mnom
i ne sklanjaj pogled s mojih očiju.
Hej!

Pogledaj u njima gde si.
Zajedno u ekstazi stapamo se
i prelivamo jedno drugog
osećajem pripadnosti,
tople prisnosti,
jedinstva.
Mi.
Zdušeni u blaženstvo zvano ljubav.

(Autor: Ana Đorđević)

3 KOMENTARA

Comments are closed.