Blato

0

 

Ja sam on,

tako što je on ti,

i ti si isto ja,

kao što smo i mi vi,

ali se ne poznajemo

i ako smo svi jedno.

 

Sedim u svom dvorištu,

opustelom i tužnom

sa nogama u blatu

koje se polako penje

i već mi je do kolena

i guta me sve više.

 

Ne trudim se nimalo

da se izvučem

iz tog ružnog gliba,

već gledam u nebo

i nadam se suncu

iznad vlažnih krošnji.

 

I svako od nas

ima svoje blato,

manje ili veće,

dublje ili pliće,

smrdljivo i hladno

i čeka svoje sunce.

 

I svako od nas

teško će da shvati

da je Sunce jedno,

a blata je bezbroj,

i da svoje blato

ne vidi od tuđeg.

 

 

Ilić Tatjana