Sećanje na Dragoslava Marinkovića

0

Prijatelji i kolege nedavno preminulog direktora Narodnog muzeja Toplice Dragoslava Marinkovića, njemu u čast priredili su veče sećanja na dane koje su provodili družeći se i radeći sa njim. U jednom su se svi složili, a to je da on nije bio samo njihov rukovodilac, već i prijatelj, ali i roditelj, ukoliko je bilo potrebe i za takvim „roditeljskim“ savetom.

– On je bio Olimp ovog grada iako se u njemu nije rodio.Uz još nekoliko ljudi tog vremena koji su činili prokupačku kulturnu elitu, najviše je doprineo razvoju kulture ovog grada. Mnogo je radio i zahvaljujući njemu, muzej je postao prava domaćinska kuća sa isto takvim poslovanjem, rekao je govoreći o njemu istoričar, muzejski savetnik u Narodnom muzeju Toplice Petko Marjanović.

Marijanović je ispričao da je Marinković znao da nađe prave reči dok razgovara sa ljudima. Umeo je i da ih proceni i oceni, ali ako treba i da ih prekori. Njega nisu voleli samo njegovi vršnjaci, umeo je on i sa mladima da sklopi prijateljstvo. Šalio se često, najviše na svoj račun. Lična prijateljstva je vrlo često koristio za dobrobit Muzeja, koji mu je bio druga kuća sve do kraja života. I sve dok je mogao da hoda nije prošao dan, a da nije svratio u muzej da popije kafu. Radio je mnogo i bio je veoma poštovan.

– Pamtim ga kao strogog rukovodioca. U vreme kada je muzej počeo da radi, radili smo i subotom i nedeljom. On je bio čovek sa izuzetnom energijom, radio je mnogo i smatrao je da mora da ostavi nešto za sobom. Umeo je dva puta u toku dana da ode za Beograd da bi završio neki posao. Ostvario je dobru saradnju sa tadašnjim direktorom Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Bio je duhovit čovek, a u muzeju je u ono vreme uvek vladalo lepo raspoloženje. Bilo je to spokojnije vreme kada smo najiskrenije umeli da se našalimo, a da se niko ne uvredi i ne naljuti. Bili smo i deo manifestacije „Susreti sela“, na koju smo odlazili, jer se to podrazumevalo pod društvenim angažovanjem, koje nije smelo da se odbije. Pošto je on kao najstariji bez razmišljanja“komandovao“ kretanje, mi mlađi smo morali tu odluku samo da ispoštujemo, ispričala je arheolog i muzejski savetnik Julka Kuzmanović Cvetković o Dragoslavu Marinkoviću sa kojim je radila u muzeju od samog početka.

Ona je istakla da je mnogo projekata pokrenuto u vreme kada je muzej stasavao, da i sada traju i zauzimaju važno mesto na kulturnoj karti Toplice i šire.

– Na inicijativu nekadašnjeg direktora prokupačkog muzeja Dragoslava Marinkovića dograđen je deo stare zgrade pošte, kancelarisjki i galerijski prostor (1976-78.), a 1996. godine Narodni muzej Toplice dobija još jednu galeriju u centru grada, galeriju „Boža Ilić“, naglasio je sadašnji direktor Muzeja Darko Žarić.

O Dragoslavu Marinkoviću govorili su i Zvezdan Drobnjaković, Mirijana Bojović, Dragan Drobnjak, Milan Komatina, Miroslav Milošević, Snežana Malešević i Milivoje Maćejka.

Srđan Živković je poštovanje prema ovom velikom i plemenitom čoveku, čika Dacku, kako ga je on oslovljavao, iskazao pesmom Mike Antića pod nazivom „Ako ti jave umro sam“.

Večeri sećanja na Dragoslava Marinkovića, koju je organizovao Narodni muzej Toplice, prisustvovala je i njegova kćer Ljiljana Marinković. Ona se zahvalila prijateljima svog oca što ga se sećaju i pamte vreme i događaje koje su doživeli sa njim.