Marko Čikarić: Biti učitelj je više od zvanja i zanimanja, to je poziv

0

U moru sumornih i loših vesti u poslednjih godinu dana pozitivno iznenađuje, posle više od 20 godina, otvorena škola u Tovrljanu. Četiri đaka i jedan učitelj vratili su nadu u selo svojim marljivim radom i mnogobrojnim aktivnostima.

Ova petorka redovno posećuje sve bitne svečanosti i aktivno učestvuje u manifestacijama u Prokuplju. Ovog proleća su bili deo ansambla predstave učenika OŠ „Ratko Pavlović Ćićko“, početkom oktobra su učestvovali u programu Dečje nedelje, a u protekloj nedelji su ugostili drugove iz OŠ „9.oktobar“.

Nakon 22 godine se oglasilo školsko zvono u Tovrljanu, a nastavu vodi retko vredna i samosvesna osoba, učitelj Marko Čikarić.

– Biti učitelj je više od zvanja i zanimanja, to je poziv. Svako ko radi okusi plodove rada, stolar napravi predivni nameštaj koji krasi mnoge kuće i stanove, pekar umesi hleb kojim se hrani mnoštvo ljudi, lekar leči dušu bolesnika, a učitelj leči protiv neznanja, on ti otvara mnoge puteve života kroz koje ćeš koračati. Učitelj stvara čitave generacije naučnika, profesora, doktora. Draž poziva učitelja je voleti svoj poziv, truditi se da od svojih učenika uz pomoć roditelja stvoriš dobre, poštene i časne ljude, kaže Čikarić.

Veliki uticaj na Marka je imala njegova majka Slavica, takođe učiteljica. Zahvaljujući njoj je Marko učitelj takav kakav je.

Moja mama je učiteljica, ona svoj posao obožava. Uvek priča o školi, o đacima, predstavama koje sprema. Svojim đacima je oduševljena i oni su joj druga deca. Nisam ni razmišljao o ovom pozivu dok me ona nije podstakla da upišem Učiteljski fakultet. Često mi je govorila da moram da upišem, a da ću kroz studiranje taj poziv i zavoleti, i to se stvarno i desilo.  Uživam u svom poslu, obožavam svoje đake, radujem se svakom njihovom uspehu, kaže Marko.

Pored svakodnevnih i redovnih aktivnosti, Marko se trudi da njegovi učenici ne zaostaju za đacima u gradu. Uči ih svemu, a posebno humanosti – pa su tako ovi skromni mali ljudi nedavno poklonili knjige i školski pribor svojim drugovima iz škole u Donjoj Konjuši.

– Moji mali i vredni đaci svakog dana radosno čekaju na školskim vratima željni znanja i dokazivanja. To su deca koja žive daleko od grada, ali su duhovno blizu gradskim drugarima, kaže Marko.

Osim uspeha svojih učenika, Marka posebno raduje kako su ga primili ljudi u Tovrljanu. On kaže da nema lepšeg zadovoljstva od onog kada prođe kroz sela i bude pozdravljen rečima „Dobro jutro, učo!“. Nekad samo mahnu, a nekad ga i zaustave da ga zamole za neku uslugu u gradu. Kao svaki dobar učitelj, Marko ocenjuje ova prijateljstva peticom.